Догодило се то за време правдољубивог Маћаша. У Батини изнад каменолома стајао је један замак. Називали су га девојачки замак јер је у њему живела баба девојка коју су због риђе косе сви звали Црвена Марта. Њени су били виногради на барањским брежуљцима, њен је био и прелаз преко Дунава. Река је тада била шира него сада, са великом водом друга обала је била код Телечке висоравни. Црвена Марта је сурово опорезивала своје сељаке, недељно их је терала да јој раде тешке пољопривредне послове. Путницима који су хтели у Бачку или одатле назад, наплаћивала је по један златник. Ко није могао да плати, тај је две недеље окопавао њене винограде. Чуо је све то краљ Маћаш, па се преобукао у сељачко одело и кренуо је да провери шта је истина. Када је хтео да пређе Дунав, лађари га нису хтели пренети док не плати златник. –То није праведно! –рече Маћаш- Да дам цену једног телета за прелазак? Чула је то Црвена Марта и ошинула га са корбачем преко леђа. – Научићу те ја правди! – рекла је господарица –У винограде са њим! Опколише Маћаша хајдуци и одведоше у винограде. Дадоше му мотику у руке да копа. Краљ није био сам тамо, један момак је већ радио. – А куда си ти кренуо побратиме? – упита га Маћаш. – Код мајке бих ишао јер је јако болесна – одговори он- али прво морам да одслужим цену преласка преко реке. Копаше. Караљ се измакну пар корака па баци један златник у његов ред. – Нашао сам злато! Нашао сам злато! – узвикну младић. – Не вичи! – опомену га Маћаш – још ће ти га узети! Сада можеш да пређеш, пожури се код лађара! Младић се премишљао, па напокон рече: -Где има једног златника, тамо има и два. Копајмо даље, хајде и теби да нађемо једног! Није било друге, краљ баци још један златник у његов ред. – Побратиме, и теби сам нашао један! – дошапну младић Маћашу. Није смео да каже гласно јер се бојао да ће га хајдуци чути и узети му златнике. – Сутра можемо да идемо код лађара. Сутрадан су и прешли преко Дунава. Тамо ми је Маћаш рекао са ким је радио заједно. Дао му је још седам златника и печатирано писмо, те га заклео да му се јави у Будиму. Па су се растали. Младићева мајка је већ умирала. По смрти сахранио ју је како то доликује. После је отишао у Будим где је постао ваљани краљев војник. Маћаш није тек тако зажмурио на иживљавање Црвене Марте. Чим је стигао у Будим одмах јој је послао гласника у Батину са писмом. Ово је писало у њему:
Сурова Црвена Марта!
Одмах дођи у Будим! Ако не можеш да дођеш, ти пошаљи писмо. Одсеци себи са леђа кожу велику као моје писмо па на њему напиши све своје суровости. Кожу своју одмах пошаљи са мојим гласником!
Црвена Марта је већ знала колико је сати. Уплашила се. Упрегла је коње у свој златни шестопрег и са оног места где је сада споменик утерала у Дунав. Трећи дан, избаци Дунав и њу и златну кочију на обалу код једног малог места. Ту су рибари извукли кочију и њу, па су их закопали у брдо на обали. Мало село су назвали по Црвеној Марти Верешмарт (мађарски vörös –чита се вереш, значи риђ, црвен- примедба преводиоца). Многи су отада покушали да пронађу златну кочију, али ни златни клин нису успели да пронађу.