Би једном један сиромашан човек. Живео је са женом. Имали су предивне кћерке, удаваче. Али је такво време било да је било мало посла а велика сиротиња, па нису добили посла и нису могли да их облаче, живели су сиромашно. Писале су новине, биће вашар у Бикачу. Добро би било отићи у тај вашар, али нема се пара, само неки ситниш. Мисли се сиромах ипак ће отићи, ако ништа друго само да разгледа шта има. И једна и друга кћер му рече, молим те Тата купи ми хаљину. Како да вам купим хаљину? Ако вам купим нећемо имати пара за живот. Неће бити пара у кући. Тако да је сиромах кренуо у вашар са великом бригом на леђима. Како је ишао сав замишљен и потонуо у своје бриге, вероватно да не би ни видео човека који је стајао на ивици вашара са три црне свиње, да му се човек није обратио. Каже он сиромаху: – Чико, `ајде дођите код мене, купите ове три свиње. Одговара му овај: -Немам ти ја за то пара. Тек овај: – Па не дајем их ја за паре. – Него за шта? – упита сиромах. – За три речи. – За шта дајеш? – За три речи – каже овај- вечерас ћу доћи по њих. – Добро, за то их могу купити-рече сиромах напослетку. Купио их, руковали се, његове свиње. Тера он ове три свиње кући, али све полако. Тако су биле дебеле, да су се једва гегале на путу. Стиже човек кући, а тамо су га девојке већ у капији чекале да виде шта им је купио. Трчи најстарија кћерка у кућу и виче: Мајко, дођи да видиш! Тата тера кући три прелепе дебеле свиње. – Та, шта причаш! – рече она – Како их тера када ни пара није имао када је отишао? На то и друга кћер утрчи у кућу: -Али мама, тако лепе и дебеле три свиње тера, да ја још тако лепе нисам ни видела. На то изађе жена, кад оно стварно. Три прелепе дебеле свиње стижу, све дувају од напора, тако су биле дебеле. Јесте да је било и мало топло, али опет. Стигоше кући, човек и свиње. Отворише оне капију, утераше свиње и легоше да спавају. Ништа. – Одмах сакупити комшије, родбину, кума, куму и да их закољемо, јер ће се још удавити, тако су дебеле. Тако и би. Скупише их све, заложише казан, заклаше их и средише их тако брзо, да је то било за неверовати. За то време се спустила ноћ. Скувао се паприкаш, те седоше да једу. Једу они тако кад дођу два човека, обучена доста сиромашно. Питају, ко је ту газда. Каже циромах, ја сам. Питају ови: – Реците нам, не би ли ми могли овде добити преноћиште? Јер би требало да идемо у још два села, али ето пао је мрак па би било добро негде се одморити мало. Каже сиромах: – Нас ју те више, кревет вам не могу дати, али ту је кухиња. Донећу вам сламу унутра, прекрићемо је ћебетом, па ту можете одспавати до јутра. – Одлично, добро ће нам бити до јутра.- прихватише ови. – И –рече још сиромах- могу вам дати још и фин паприкаш за вечеру јер смо заклали три прелепе свиње. Каже жена на то: – Па,види ти њега како он то дели!То што си добио три свиње не значи да мораш да их делиш сваком ко сврне у авлију! На то каже један од њих: – Петре, стави руку на врата, на кваку. Петар их стави. Са друге стране стиже неко, нико други до ђаво. Шутну он велико у врата и рече: – Дошао сам по три речи! Каже њему Исус: – На другу се већ можеш и вратити. –Рече му ђаво: – Дв-а! –На другу се већ можеш вратити. Тек ђаво са спољне стране: – Тррр-иии! – Каже овај изнутра: – Ко има три кћерке на продају (удадбу), има три велика бурета масти, тај није спао на твоју кухињу.
На то се наљути ђаво и тако протресе кућу да је сва попуцала. Да Исус и Свети Петар нису били у њој, тако ми свега, цела би се срушила на њих. Тако да је сиромах имао среће што је примио Исуса и Светог Петра у кућу, јер је она само напукла, али се није срушила. Каже Исус: – Идемо ми даље, нисмо ни хтели преноћиште, већ смо дошли да ти спасимо три кћери од ђавола који би их однео за оне три свиње.
Дуго је ову причу спомињао мој отац, јер је то истина. Још је жив тај који ју је испричао. То је била истинита прича.
Бало Јулијана (Мужља)