На месту некадашњих мочвара и тршчаника Мостонге, а данас на обалама канала Динав-Тиса-Дунав налази се ходочасничко место које се некада звало Бајкут, које је сада познато као Свети бунар. Оно се налази у атару Дорослова и одговара месту које су хроничари бележили под именом Baykhot-Bajkod-Bajkút ( на мађарском baj значи невоља, брига,kút значи бунар. Спајањем се добија Бајкут или ти Бунар (за лечење) бриге, невоље – примедба преводиоца ). Хроничари локацију овог бунара спомињу од 1382- године и смештају је у атар Дорослова поред некадашњих насеља Киш-Зонд, Фабианфалва, Чомафалва, Дершфалва, Керестур, Фалкоман Алатка, Сеплак, Ујфалу, Моношторсег,Чазло, Физег, Физер, Тавл, Праг, Краков,Фелеђхаз, Тотфалу, Фоно, Дорслототфалу, Бакатотфалу, али свакако у близини мочваре Мостонге, рита, ливаде, полако текуће речице притоке Мостонге. Поменута имена насеља су се временом губила или су се делимично променула па тако данас од Кишзонд и Нађзонд имамо име Сонд (српски Сонта). А Мостонга као мочвара, рит, ливада итд. је због плиткости свога корита наведена на више начина и под различитим именима, што није изненађујуће ако знамо да је било периода када је потпуно пресушила. Мостонга се спомиње још 1256. године у жупанији Бач у атару terra Churg-a (cadens in Mastangam). 1495. године је поново спомињу у писаним изворима у већ споменутом pratem Mostonga Chamafalva , на месту данашњег Милитића а поред Дорослова. О мочварама Мостонге пише и бискуп епархије са седиштем у Калочи Вархиди Петер у свом писму бискупу у Нађварад, у којем са завишћу пише о повољностима које има бискуп у овом граду, јер може да користи бање и купалишта са лековитом и топлом водом Светога Ласла, док се он злопати поред Мостонге, где је таква жега и врућина да се и корито реке исуши, па ни жабе немају где да крекећу.
Записи у историјском архиву парохије у Дорослову бележе да је у околини ходочасничког места био и један манастир. О његовој прошлости јако мало знамо, међутим у првом тому Географских и историјских места и назива Жупаније Бач-Бодрог на 75. страни се спомиње Хај Ст.Леринц насеље, као једно од најстаријих и најзнаменитијих насеља бодрошке жупаније. Негде у периоди између 1173-1183 жена мађарског краља Беле III, Маргита је ту подигла манастир.Становници овог манастира су били премонтстратершки монаси (норбертинци). По историчару Ивањију манастир који је првобитно био изграђен на месту које се звало Хај је имао поред манастира и цркву посвећену мученику Светом Леринцу, по којем је и село настало око манастира добило име Хај ст. Леринц. До сада најстарије познато писано издање руководства манастира је из 1262. године. У једној повељи из 1460. године градић је поменут као главни град тј. административни центар жупаније Бодрог. Овај податак недвосмислено, насупрот некадашњој чувености, не потврђује ниједна повеља или географска карта из тог периода. Катона Иштван и Јернеи његово тачно место тражи у околини данашње Сонте, а и Пешти Фриђеш га смешта код Старе Сонте. Шематизам епархијске жупаније са центром у Калочи (1880) га такође смешта у близину Старе Сонте где су се налазиле рушевине старе цркве. На тзв. Ковач карти из 1762. године поред Дорослова се наводе Сонта и рушевине једне старе цркве. Штелцер сматра да су то заправо рушевине старог манастира. По Донословичу (Бачка , бр.22 из 1881. г.) народ из околине Дорослова, Сонте и Богојева ову рушевину зове црквом Ст. Леринца. Све се то на жалост своди само на нагађања јер нисмо могли да утврдимо тачне чињенице ни по именима некадашњих насеља, чији остаци се такође не могу пронаћи, сем наведених. Постојање Сонте се може сместити у 12. век , а Ивањи о томе, измећу осталог, пише: „Прем северу се простирао највероватније до данашњих граница, а према истоку је улазио у атар Дорослова (или је у себи садржао данашње Дорослово, Брестовац, Српски Милитић)“. Ова претпоставка највероватније да није само његова него своју потврду има и код становништва Сонте, на пример на бучу Мале Госпојине 1992. године су и шокице из Сонте рекле да се пресвета Богородица појавила верницима у Сонти или околини Сонте, те због тога иду из Сонте на ходочашће Марији код Светог бунара
Прва повеља о Бајкуту као насељу настала је другог маја 1382. године, када је краљ Лајош, уз одобрење краљице Ержебет, дао свој поседе у жупанији Бач за поседе пречасних сестара из реда клариса (фрањевачки) у Будиму и то: Унутрашњи Зонд са вашаром, царином на Дунаву, рибљим језером, са пола Алатка који је ту припадао, царином на путу ка Сеплаку, царином Ујфалуа на пут и пијацу, спољашњи Зонд (екстерија) Моношторсег, Чазло, Физер, Твл, Бајкут, Хуркуш, Праг, Фалкомански Краков, Тотфалу, Черешфалва, са свим приходима, са коморничким приходима које часне сестре на осталим поседима нису плаћале, по подацима повеље из 1438. године. Насеље је по преузимању од стране часних сестара несумњиво дуго био у њиховом поседу, вероватно све до турских пустошења, мада постоје белешке и из тог времена о постојању ходочасничког места . По списима из 1439. године часне сестре су протествовале код владара због напада Талоцки Матеа и његове браће на Сонту и околна села, која су заузели силом и прогласили их својима. Судећи по томе, Сонте је, како то и Ивањи каже, био центар и седиште жупанијског валадара.
1466. године поред већ спомеутог Цобор Сент Михаља и Халмоша, опатице су у свом поседу имале и Ујфалу, Мали Зонд, Велики Зонд, Краков, Фалкомар и Бајкод. 1480. године је тителски прелат овде господарио. У једном спору из 1482. године, као и у спору из 1498. године се спомиње Бајкод због неовлашћеног ометања поседа. 1507. године се спомиње под Јакабфалва, о Стеф. Коркању у вези Шазло и Бајкут поседа. 1517- године дошло је неовлашћеног уласка на посед недалеко од Бајкута код града Сонте, Прага, Фалкомар,Чазло, преко Дунава из вармеђе Валко, и ту се исто тако догодило прокорачење овлашћења 1518. године у Унутрашњој Сонти, Спољашњој Сонти, Тотфалу, Твел, Черефалва, Физег, Сеплак, Чазло и Бајкод у Бачкој вармеђи, као и у вармеђи Ујфалу и Бодрог. У попису пореза за 1522. годину Бајкод, Фабианфалва, Фалкомат, Дершвалва, Моношторсег, Кизонд су набројани. За исти период у попису се за Бајкот спомиње 32 пореска обвезника. За време турске окупације 1610. године опатице подносе молбу пред прелатом у данашњој Братислави (Пожоњ) да никоме не падне на памет у овим смутним временима да им нападне, заузме и опљачка поседе, између осталих и Дорослово. За време турске владавине насеље се не спомиње у дефтерима, што није чудно јер је у то време дошло до депопулације ових крајева. „Након турске власти стара ходочасничка места поново постају предмет обожавања верника, са тим да га народ више не зове Бајкут него Свети бунар, како га и данас многи називају.“ Из података разних повеља се јасно може утврдити да је ово некадашње насеље Бајкут, са поседима опатица из Будима 1610. године било у околини Сонте . „Име му се очувало и до данашњих дана у виду бунара Бајкут који се налази у атару Дорослова поред реке Мостонге, код којег, а нарочито од 1790. године верници, нарочито слепи и кљасти…. долазе на ово место као ходочасници и надају се излечењу од свакојаких телесних болести“ . И у каснијим издањима спомињу постојање бунара. У издању Бајкут из 1922. године можемо прочитати : „ Дорослово је старо ходочасничко место. По белешкама места и имена насеља црквене епархије капела светог бунара је стара преко 100 година. О месту ходочашћа има забелешка још из 16. века. Керменди Иштван свештеник у Дорослову овако описује историју Светог бунара: У надбискупији црквене епархије Калоча, у Бач-Бодрог Жупанији атару насеља Дорослова које припада мађарској краљевској ризници, поред реке Мостонге, још од почетка памћења постоји бунарчић које називају Бајкут. Надаље: Како Бајкут па тако и Дорослово за време турске експанзије (1526-1604) су потпуно опустели, остао је само бунар чудотворне снаге, које је и за време Турака било место ходочашћа поштовалаца Девице Марије. Након турске власти верници посвећују више поштовања овом месту, са тим да се уместо Бајкут место назива Свети бунар.
Морамо споменути још једно издање. Барт Јанош је у свом раду из 1983. године написао: ?1885. године Хорват Имре дорословачки свештеник је на основу дневника о светом бунару написао кратку историју бунара, нарочито о његовим чудотворствима. Рукопис је предао бискупији на одобравање. Бискупски уред је ради лекторисања издао рукопис Клајнер Лајошу свештенику пореклом из Дорослова који је у то време био директор вишег свештеничког семинара у Калочи. Клајнер је записе у рукопису назвао превише смушеним, структуру рукописа превише мутним и историјске податке нетачним. Уместо Хорват Имреа, сам Клајнер Лајош је почео да истражује у архивима бискупије у Калочи , како пише – са мало резултата по питању старије историје места. Ипак, његово лекторско мишљење од 14. августа 1889. године је и дан данас поучно штиво. Под утицајем критика Хорват Имре је саопштио претпостављенима да би из рукописа изоставио цео историјски део, а да би цео свој рад посветио чудима која су описана у рукопису. На крају је 1887. године уобјављен скраћени рукопис који је штампан у штампарији Малатин Антала у Калочи, без навођења имена аутора (Хорват Имре, 1887).
Након што је 1752. године Редл камарни администратор 5. априла потписао декрет о поновном насељавању пустаре око Дорослова која је била опустошена за време турске окупације, Дорман Пал је преузео на себе обавезу спровођења овог акта. Чим су пристигли у Дорослово прво што је урадио је било то да је послао по човека који је пазио на Свети бунар. Он их је прими на обали Мостонге, као слуга Бајкута, поименице Гергељфи Еразмус, један танак и у монашку мантију обучен човек. Пошто је био толико сиромашан да није имао ни за хлеб ни за со, могао је придошлицама да понуди сам топле братске речи. 1753. године он је био тај који је направио матичне књиге и он је био тај који је водио рачуна о духовном животу новонасељених мештана. Наведене чињенице, те повеља из 1532. године која је поменута у издању о Бајкуту, потврђују да је ово место постојало и за време турске власти, али и после када се спомиње под називом Свети бунар. По усменом предању некадешње територије око Дорослова су покривале мочваре. Становници ових мочвара су највероватније били бећари. Били су јаки, снажни и здрави јер су били воду из оближњег чудотворног бунара. Ови људи би и болесне одвели до тог бунара. Поред бунара је била и мала кућица која је изгорела са свим штаповима и штакама које су болесни људи донели са собом и ту оставили након излечења. Мочара се временом осушила, али је извор са лековитом водом остао. У наредном периоду ммнога чудеса су се ту догодила. У издању Бајкут се може прочитати следеће: ?Највећи број се догодио у оним временима када је било потребе за посебну сарадњу са Богом како би католичка вера не само опстала у Бачкој, него и процветала. По народном предању, које се и данас може чути, чудотворно дејство воде из Светог бунара се везује за Пресвету Богородицу. Ова легенда има више облика у народном предању. По једном предању извор воде је настао тако што се Девица Марија појавила на земљи те је приликом силаска на земљу ногом додирнула тло, те је из тог места где јој је нога ступила потекао извор лековите воде, што је у ствари тај бунарчић поред Мостонге. По записима локалног историчара Ковач Ендреа, његови испитаници су му испричали легенду да се Девица Марија окупала у води Мостонге. С. Танчик Марија рођена у Дорослову је испричала да јој је тако остало у сећању да су јој осамдесетогодишњаци у 1930-тим годинама говорили да је на тај бунар по воду ишла једна богобојажљива девојка која је у води бунара видела одраз Девице Марије. Такође је причала да су јој мештани рекли да се Девица Марија код овог бунара појављивала више пута из правца Мостонге, прелазећи преко воде. У тршчанику је тада постојао пролаз кроз који су ишли чамци. Ту се вода није никада смрзавала и тај водени пут су мештани називали путем Девице Марије. По другима, вода Мостонге је свуда била мутна и валовита, једино је тамо била чиста и мирна као огледало где се појавила Девица Марија и ту се вода никада није замрзавала. Прва белешка о чудесним оздрављењима потиче из 1792. године. Тада је један четрдесетогодишњи човек из Богојева по имену Заблоцки Јанош, велики поштовалац Девице Марије којој се непрестано молио за повратак вида, уснуо један сан. Девица Марија му је у сну рекла да иде до Дорослова и да се умије у води Светог бунара. Он је то урадио и прогледао је. По колективном сећању становника Дорослова и по легенди када је Заблоцки Јанош сав срећан погледао доле у бунар у води му се појавила Девица Марија у виду лепе девојке. За легенде о појављивању Девице Марије код бунара везују се и следећа веровања: „Доле, код бунара Девице Марије су се могла видети корења дрвећа на којима се видео лик Девице Марије.“ „ На једном простору су се почели окупљати шокци код Марије…. Корен једног дрвета, тамо доле код Марије је израстао у неки чудан облик: тамо су се спустили на колена и молили се јер су сматрали да је то неки небески знак, шта ли већ, да се поново појавила Девица Марија“. Један ходочасник из Гунараша који је ишао на Свети бунар у Дорослово тако зна да се тамо појавила сенка Девице Марије. Балинт Шандор је тако знао да мештани Дорослова сматрају да се тамо десила појава из Лурда, приказ безгрешног зачећа из Лурда. Свештеници из Дорослова су забележили 80 чудесних оздрављења код Светог бунара, задње у 1988. години. Када су се прочуле приче о чудима, порастао је број ходочасника. На иницијативу краљевског саветника Ковач Јожефа и Поћак (Пољак?) судије, те залагања Одри Андраша подигнута је прва капела у част Девице Марије, коју је подигао шумар дорословског краљевског поседа како би одржао завет који је дао када је код бунара излечен од гихта. Свештеник Ђурошка Иштван се јуна 1796. године обратио бискупији у Калочи са молбом за изградњу капеле. Света столица бискупије је размотрила овај захтев 5. јуна 1796. године и одобрила га. Ова капела је била од дрвета и налазила се у непосредној близини Светог бунара и била је дугачка свега пет хвати, а широка један и по хват, служба се у њој није могла држати. Визитатио Канонико у својим записима из 1803. и 1806. године већ спомиње ово место са својом капелицом, која је у неком непознатом времену, негде у првој половини 19. века нестала. Друга капела је такође била од дрвета и саграђена је негде око 1808-1809. године, која је 1859. године изгорела у ватри. Највероватније се упалила од неке свеће која је била у њој. У њој су се већ могле одржавати и службе. По предању са капелом је изгорело и мноштво ствари који су ту оставили ходочасници који су се овде излечили. Првенствено палице и штаке. На месту ове друге капеле стоји одмах поред бунара споменик Девици Марији краљици Раја подигнут 1861. године.
„Трећу капелу која се може сматрати и малом црквом је подигнута од стране свештеника Керменди Иштвана у периоду од 1823-1825. године. Била је од цигаља са дрвеним кровом и дрвеним торњем. Била је релативно далеко од Светог бунара. Сматра се претходником данашње цркве или једним њеним делом. Њену скицу је направио један кровопокривач из Пригревице Ридмилер Ђерђ 22. маја 1823. године. Захваљујући Гфелнер Ференцу зидару из Сомбора 14. јануара 1824. године зидови цркве су већ били подигнути. На њима је била кровна конструкција са дрвеним цреповима које је направио сам Ридмелер Ђерђ. Тада је дошло до неке расправе између свештеника и градитеља. Дорословачке судије су у свом писму од 14. јануара 1824. године потврдиле да сомборски зидар Керменди Иштван није хтео да да своје момке за наставак градње, те је због тога свештеник био приморан да ангажује другог зидара. Ридмелер Ђерђ је највероватније банкротирао. Након његове смрти 1833. године адвокат коморника Жински Ференц је од свештеника захтевао неисплаћене дневнице и трошкове грађења цркве код Светог бунара. Четврта капела, која је идентична са данашњом црквом, је настала доградњом и повећањем треће капеле 1874-75. године. Планови, финансијски прорачуни су били спремни већ 1872. године, али је бискупска дозвола каснила, првенствено због предвиђене висине трошкова градње.Торма Јожеф, дорословачки свештеник је судећи по писмима из тог времена био вешт организатор и истрајна особа јер је упркос кртикама сво време истрајао уз двоторањску замисао. Наглашавао је да верници траже цркву са два торња и да је већина цркава таква, па да због тога ни верници Дорослова не могу бити ускраћени од такве цркве. Најзад 10. августа 1874. године склопљен је уговор о градњи са грађевинаом Холцингер Јаношом који је већину радова и завршио до зиме те године. Размишљало се да се гради од пролећа до јесени, али се томе свештеник успротивио јер би тако парохија отпала од новчаних прихода и поклона који би се скупили за време буча посвећеног Девици Марији. Завршетку градње цркве 1875. године мештани Дорослова су допринели са великом количином грања потребног за печење цигаља и са превожењем потребног терета до градилишта. Овакав вид помоћи пружили су и мештани околних села. Бискуп Хајнад Лајош је са 1000 форинти новчане помоћи подржао градњу. Свештеник Торма Јожеф је 9. августа 1875. године у писму јавио свом старешини да му се животна жеља испунила: завршена је градња цркве код Светог бунара. Волео би да га за неки велики буч освешта сам бискуп. Бискуп калочке епархије др. Вароши Ђула је 1908. године приликом посете ходочасничког места видевши застарелу опремљеност места обећао његову обнову. Тако је дошло до нове градње. Те године је дошло до изградње пећине из Лурда за чију градњу је Чеке Јанош поклонио 400 круна. На освештење кипа Девице Марије постављеног у пећину из Лурда је дошло 1910. године. Грађења украсног механизма бунара, који се и данас може видети, као и грађење кићене зграде изнад њега је урађено по плановима и замислима бискупског архитекте Петровац Ђуле. 21. марта 1909. године је склопљен уговор о градњи са сомборским градитељем Анђал Јаношем. Објекат је брзо завршен и архитекта је већ 20. августа обавестио бискупа о завршетку градње. Тадашњи парох Дорослова Кнези Петер није био задовољан са новоизграђеним објектима и у више наврата је изрази своје незадовољство са функционисањем истих. За свештеника Кнези Петера се везује више подухвата и грађења. Он је дао да се изгради 1909. године онај отворени ходник од 42 метра где су свештеници који би дошли у испомоћ вршили исповедање. На ходнику и дан данас стоје дрвене столице са три паравана где су се вршиле исповедања, што се и данас примењује. На крају зграде постоји једна соба тзв. глува соба где су некада исповедали наглуве вернике. Настанак ограде од цигаља се такође везуј за његово име, а успео је и у замени парцела па је тако код Светог бунара засадио дрвеће и жбуње, направивши леп парк. Црква и данас пружа леп призор за вернике који стижу из правца Српског Милетића. Дужина 26 метра, ширина 12 метара. Од главне цркве се налази на једну миљу и 100 метара- можемо прочитати на копији карте села коју је издао Кнези Петер, а чија копија се чува у дорословачкој парохији. По једном каснијем запису, чије тачно време и аутора не знамо, црква је имала 24м ширину и 8м дужину, као лево криво налази се спремник 8м широко и 6м дугачко. У непосредној близини цркве је 1923. године саграђен стан за звонара и домара. Кнези Петер свештеник је овоме написао следеће: „ 28. јула су верници започели са грађењем стана за звонара. Потребну земљу су донели у року од два дана, а за неколико дана су зидове набили земљом. Бесплатно и добровољно. 27-ог новембра звонар Пап Фабиан је преузео свој стан. „ У овом стану је становао звонар који је у исто време био и одржавалац Светог бунара и цркве. Ујутро и увече би звонио у различито време, од пролећа до јесени, како у цркви код бунара, тако и у „централној“ цркви у селу. Ујутру би један сат касније, а увече један сат раније зазвонила звона код Светог бунара. Људи који су живели близу ове цркве или они који би радили у атару су водили рачуна о овом реду звоњења, те су своје активности и време равнали по њему. Задатак звонара је био и да води рачуна о реду и чистоћи око цркве и њене околине. У селу су очували сећање на следеће звонаре: Шугар, Хајверт, Ситаш, Декањ, Пете Лајош, Молнар, Сич, Трауб, . Тренутно једна породица која се ту доселила из Милетића, породица Марић, обавља послове звонара. Капела има три улаза. Одмах код улаза са десне стране се налазе дрвене степенице које воде на галерију, а са леве стране је скривена просторија за звоњење. Тако је главни улаз цркве једна трећина од његове ширине, да би се касније проширила до целе ширине цркве. О првом, првобитном унутрашњем уређењу цркве знамо само из неких напомена. Данас, ради попуне цркве са што више људи у њеном средишту се налазе лаке и покретне клупе. Капела може да прими до 500 људи. Олтар се у унутрашњости цркве издваја из пода једном степеницом. Стубасти стари олтар је након саграђеног модерног олтара за потребе чеоне литурргије склоњен 1967. године. Слика и украс иза старог олтара су остали. То је заправо портрет који приказује мајку са дететом. У овом случају дорословачку Девицу Марију са малим Исусом. Слика је дело Кранак Лукаса, Богородица која помаже, о којој је направљено пуно копија, а ову је направио Јохан Георг Бадер 1794. године. Оквир који држи слику је са десне и леве стране украшен анђеоским ликовима који у својим рукама држе икону. У хришћанском начину посматрања света Апокалипсе трудна Марија се приказује као жена обучена у сунчеву светлост. Икона која се налази у олтару је украшена орнаментима који подсећају на зраке сунца и у пренесеном значењу указују на позитивно дејство сунчевих зракова. Милујући зраци сунца који нам дарују своју доброту се могу схватити и као дарови милости Пресвете Богородице. На горњем делу олтара се налази украс у облику пуног светлећег сунца, по оној Христовој и Пророка Илије „сунца истине и правде“. Симбол правде означава да све изађе на светло једнога дана. Изнад иконе олтара се може прочитати: „SUCCURRE NOBIS PIA VIRGO CADENTIBUS „ то јест МИЛОСТИВА ДЕВИЦЕ ПОЖУРИ У ПОМОЋ НАМА ПАДУ СКЛОНИМ ЉУДИМА
На оба краја олтара се налазе кипови по једног мађарског свеца, Светог Имреа и Свете Ержебет. У дневнику Светог бунара можемо прочитати да је постављање ових кипова финансирала Капоши Ђерђне Диоши Ержебет 1914. године, иако је тих година због рата одржавања буча било забрањено. У витрини на десном зиду цркве се чувају дарови од сребра које је капела добила, предмете за причешће, дарове (некада) богатије ходочаснике који су у знак захвалности за излечење од болести даривали цркву. Уклањање ранијег стубастог олтара је проузроковало и премештање табернакулума. Два знака која се могу видети на њему су Алфа и Омега, симболи за почетак и крај. Стално горећа свећа која се налази испод њега је на струју и светли само за време буча, обележавајући присуство светости олтара. Лево од олтара налази се преносиви кип Девице Марије. Некада су припаднице Удружења пресвете Богородице обучене у беле, украшене народне ношње, хаљине носиле овај кип око цркве, али не код Светог бунара, већ код цркве у селу.Ово удружење се расформирало тамо негде на крају 1950-их , почетком 1960-их година и од тог времена кип се налази у овој цркви. Украс цркве је и свећа дугачка 150 цм, поклон од сомборске породице Јанович, затим кип Светог Антуна, и један мањи кип Девице Марије. У белешци парохијског дневника из 1942. године се може прочитати: „ У самој капели има само један олтар. У прошлости је било пуно ходочасника и због тога су долазили и попови из других места у испомоћ. Како би сваки поп на време могао да обави службу, поставили су уз дозволу бискупије у Калочи још два олтара код ораторијума изнад сакристије и они су још и данас у добром стању, које је 31. августа 1942. године поводом дана немачких ученика уредио свештеник Мулион Калман уредник Југендруфа“. Надаље: за време свештеника Кнези Петера околина Светог бунара је уређена, добила је нов изглед те је једна пријатна и сређена средина дочекивала ходочаснике и посетиоце капеле. Током времена ипак се указала потреба за поправкама и обнављањем зграде. 1942. године обновили су спољашњост капеле. Ове године је и кип Девице Марије који се налази поред капеле добио бетонску ограду, коју је направио локални мајстор Ковач Јанош. У пролеће 1944. године су поставили нове камене плоче од уласка у двориште цркве па све до врата капеле. Из белешки Фриц Ференца знамо да су за време рата настрадали обојени прозори капеле, што је и била једина штета која га је задесила. У време прогона цркве, на Духове 1947. године оштећен је кип поред бунара. 1952. године једна велика олуја однела је део лименог крова капеле, па су тада цео кров капеле прекрили црвеним цреповима, што је тада коштало 159.728 динара. Национализација није заобишла ни Свети бунар. Чарду која се налазила у његовој близини са двориштем, башту, површину од 326 квадрата су национализовали. Ова чарда је служила за угошћавање ходочасника и попова који би дошли у испомоћ. Овако је читава површина остала на 1343 квадрата. Данас површина Светог бунара обухвата два катастарска јутра. Некадашња чарда се налазила насупрот садашњој, на другој страни пута. Масовни смештај једноставне градње, гостиона је по сазнању мештана пропала услед недостатка финансијских средстава. Чарда и данас прима ходочоснаике, чека их са храном и пићем. Црква је у једно време и закупљивала чарду како би ту сместила своје госте, попове и монахе са стране који би дошли у испомоћ , како се за време одржавања обреда не би удаљавали од капеле код Светог бунара. За време пароха Фриц Ференца од 1960. године вршене су мање или веће поправке и преправке на светилишту. 1967. године су из донација верника црквене жупе у част Девице Марије из Фатиме обновили капелу и споља и изнутра. Мокре зидове су оправили са каналима за сушење, површину су поново омалтерисали, обновили су електричне водове, олуке, и поправили су конструкцију бунара. Тада је подигнут и олтар од мрамора којег је направила сомборска фирма „Камен“. Посвећење олтара су планирали за 3-и септембар ове године. За ову прилику је поред осталих гостију на светилиште стигло 4000 младих верника, али олтар нису успели да заврше за ту прилику, па су због тога његово освештење обавили у неком другом термину. 6-7. марта 1972. године дошло је до рсклапања старе калварије, чије цигље су искористили при новим градњама. 1972. године су путем мењања парцела повећали величину баште, па су због тога на део иза капеле пренели калварију која је дотле била на удаљеном делу села. 1973. године због издања „Партијског листа“ нико није смео да затражи дозволу за градњу, па је тако она изостала. Голготу и олтар на отвореном су заједно освештали 25. августа 1974. године. И 1980. године су наставили обнову и поправку светилишта, која се везују за име пароха Ђерђа Јаноша. То су већим делом остварили кроз добровољни рад и прилоге католичких верника из Бачке, Баната и Срема. Између осталог повећали су стан звонара, смештај за попове који би дошли у испомоћ или у госте. На зидове ходника исповедионице су ставили фреске . То је дело сликара Хорват Лајоша из Бечеја. У склопу дорословачке парохије Свети бунар је увек имао посебну благајну и буџет. У склопу парохије су тако биле обе цркве и брига о душевном благу је била у делокругу једног свештеника.
(Извор: Веб страница Дорослова)