У овом крају, недалеко од Хетина две реке теку према Тиси. Обе из источног правца, од Темишвара, а извиру негде високо у планинама. На овој страни полако теку кроз рукавце, правећи велике кривине и тршчанике, све до ушћа у Тису. Између река је свега неколико километара, практично хоризонтално теку једна поред друге кроз банатску равницу. Стари су сачували ову причу о пореклу назива река. Прича гласи овако:
Још за турско време се десило да су у близини Хетина поред две реке своје поседе имали два бега. Један поред мање, а други поред веће реке. У исто време код Тимишвара један мађарски властелин је имао свој посед и замак. Он је имао једну лепу кћер на коју су оба бега бацили очи, то јест хтели су да је ожене. Обоје су често одлазили у замак код мађарског велепоседника како би се дивили њеној лепоти. Међутим њено тело а ни дух није желело ниједног Турчина, јер је била заљубљена у једног војника који је имао свој посед у непосредној близини њиховог замка. Али мађарски војник је имао мало имање које није могло ни у чему да се мери ни са једним имањем од ова два бега. А девојчин отац је пре свега имао пред очима имање и богатство када је обећао њену руку имућнијем бегу. Сазнавши то, девојка је одлучила да избегне свадбу и удају за бега, па је убедила своје слуге да јој помогну да убије оба Турчина, чим се створи одговарајуће време и околности. Слуге није требало дуго убеђивати јер су већ били сити турскога зулума и само су чекали могућност за освету. Једне тамне и олујне ноћи су са две екипе упали код оба бега и убили су их. Тело једног бега су бацили у једну реку, а тело другог бега у другу реку. Њихов изненадни нестанак се брзо прочуо, али их нико није тражио ни жалио за њима јер су се сви радовали томе да су их се ослободили. Њиховом нестанку се наравни највише радовала кћерка мађарског племића јер није морала да се уда за Турчина. Ипак, недуго по њиховом нестанку обе реке су избациле њихове лешеве, те се сазнало шта им се десило. Мађари који су живели у околини су касније причали да су се два бега на ономе свету заклели да ће се осветити девојци, што се ускоро и обистинило. При следећем невремену муња је ударила у замак који се запалио и сви који су се нашли у њему су живи изгорели. Од тог времена Мађари који ту живе причају да се приликом невремена на небу може видети како се два бега свађају због девојке, који ће од њих да заслужи њене чари. А ако би се неко утопио у ове две реке, говорили би да то бегови и после смрти узимају данак и свете се Мађарима због њихове смрти. Недуго по овим дешавањима локални живаљ је ове две реке назвао по беговима. Ужу и мању реку су назвали по мањем бегу Мала Бега, а ширу и већу реку по већем бегу Велика Бега. Старији који се сећају ових предања причали су још и то да су већу реку називали још и Турска Бега. Наравно, имена ових река се у локалним говорима, дијалектима другачије изговарало: Мала Бега је Малбега, а Велика Бега је Велбега или Турбега. Некако им је то лепше звучало у локалном мађарском говору.