Стари из Алвега (део насеља) причају да прави лулаш не пуши дуван из трафике него онај сирови прави дуван чију боју није видео никакав дувански накупац или државни уред. Некада, пре 50-60 година многи су се бавили шверцом таквог дувана, нарочито они које је притискала немаштина, али данас, када су се већ и ти стари лулаши проредили, и шверцери су почели да се баве неким другим уноснијим пословима. Некадашње приче о „финанцима“ ( привредним инспекторима) на којима су се људи тако слатко смејали су такође настале у то време када су шверцери, сваком машћу намазани људи, још навелико бавили са купопродајом ове забрањене робе. По хроникама у Сенту су „зимску салату“ најчешће доносили кофе (продавци) из Адорјана. Наравно, чинили су то кришом преко ритова и воћњака јер би се тамо увек могло сакрити ако би постало густо, па је требало бежати од инспекције. Нод, причају људи, ни инспектори нису били од оних који су пали на теме, знали су и они како то иде. Они си их чекали на ћошку код јеврејског гробља и хватали их- ако и како су кога могли. Шверцери су измислили свакакве ствари само да би сакрили дуван на таква места где га инспектори неће наћи, макар им био пред носом, али се дешавало да некога од њих инспектори ипак ухвате и пронађу дуван код њега. Тог би добрано казнили, што би се брзо прочуло, али то шверцере није одвратило од шверца, него их је учинило још опрезнијима. Причају да је било и таквих „сналажљивих“ шверцера који су се могли извући и из највеће шламастике. Једног таквог шверцера су једно вече ухватили инспектори на ћошку код јеврејског гробља. Када су се уверили да има робе код њега, упутили су се са њим ка полицијској станици. Ишли су дуж Топартске улице, тек се деси да код Чонка спуштања проговори човек из Адорјана: – Господине, реците ми шта можете самном? Немам вам ја пара, тако сам сиромашан да ни вашке немам, а не новаца. Него да ја дам вама једну понуду…. – Умукните! –Нећу ја да вас подмитим, него ако сте већ ухватили мене, да ухватите онда и газду коме носим листове дувана. На то већ засијаше очи инспектора, надајући се добром улову. – У реду. Ко је тај човек? – Ту живи, лево. На средини улице. Ја ћу ући, а ви сачекајте једно пет минута па уђите замном, таман ће те нас ухватити на делу у штали. Тако је и било. Шверцер је ушао у познату кућу, која је имала два улаза, један из правца рита, тамо је прескочио живу ограду и са дуваном заједно ухватио спринт у помрчину. За минут или два стигоше и инспектори, кад тамо ни штале, ни газде. Само нека матора наглува удовица. Док је она разумела шта траже инспектори и док им је објаснила шта се десило, дотле је шверцер био већ на пола пута до Керестеша (део сенћанског атара). – Па велики сте ви бећар! – рекли су му другари при испијању кратежа (ракије) док им је препричавао како је прошао са инспекторима. –Ноно! – додао је шверцер на то, пун себе – сиромашан је тај миш који има само једну рупу!