МАРИКА ПОЖИВИ ОД ЗАЈЕДНИЧКОГ

Било једном, већ у Скореновцу, да је за време великих немаштина и непрестаних пољопривредних радова родитељима понестало могућности да редовно нахране своју децу. Било је пуно глдних уста, а деца су била танка и неухрањена. Некада би их било као у причи, као рупа на ситу. Млађе дете би оставили на старање старијем детету на бригу, па су их они сређивали, хранили, облачили, чували. На тај начин су их полако, али сигурно уводили у свет одраслих и од малих ногу их научили томе шта то значи бити родитељ. Али било је ту и великих недостатака, око породица су се окретале немаштина, незнање и глад. Код једне породице било је само троје деце, па су и поред тога били сиромашни. Имали су нешто земље, велику као каиш. Па и мање од тога, били су сиромашни као црквени мишеви. Цео дан су радили на пољу. Ујутру када би кретали на посао поделили би деци мало хлеба уз причу да ће до увече, ко то зна, можда ухватити и неког зеца па ће направит гозбу као у свадби. Некада је и овакво обећање било довољно за дечију радост. Сада су имали свега два парчета хлеба. Једно су дали једном а друго другом детету, а треће су охрабривали да тражи по залогај од једног и другог, па ако му не дају, онда да им то увече каже, па ће им они већ показати свога Бога….Тако је Марика, средње дете ишло за својим трбухом од једног брата до другог брата и тражила по залогај да се на крају она најела а ово двоје је остало гладно. Увече када су се родитељи вратили са копања испитали су децу шта је и како је било, па се одједном старије дете обрати плачним гласом родитељима: – Оче, молим те да нас сутра ставиш на Марикино место, јер она се само шећка од једног до другога, те тражи по мало одавде, по мало оданде…. Марика поживи на заједничком, а ми остадосмо гладни…