За време владавине мађарског краља Светог Иштвана (Стефана), првих година након првог столећа великим еланом се радило на уређењу државе. Краљ Иштван је задао за себи циљ да Мађаре који су дошли са Истока уведе у велику породицу европских народа, равноправних са свима осталима. Због тога је примио хришћанство и настојао је да свој тврдоглави народ уведе у хришћанство и хришћански начин живота. То није ишло лако, на дневном реду су стално биле буне оних који нису хтели да се одрекну старе вере и старих богова донетих са Истока и старог начина живота. На челу ових буна су најчешће били водећи људи родова или племена. Краљ Иштван је пак са својом војском успевао да их победи, додуше често не бирајући средства. Након победе над Копањом, једним од најјачих противника и његовим черечењем на четири дела, остао му је обрачун са господарем јужних крајева земље Ајтоњом, који је руководио областима јужно од реке Марош и Тисе, скроз до Дунава. Дакле и наш део садашњег Баната је био под његовом управом. Ајтоњ није трпео никога изнад себе, па ни краља Иштвана. Имао је седам жена, држао је гозбе са пијанкама, богатство му је било неизмерно. Ни сам није знао колико грла стоке има, нити колики му је број поседа. Дуж река је држао стражу и његови војници су наплаћивали прелазак робе и људи. Чак је и са краљем Иштваном дошао у конфликт. Наиме, краљ је преко реке Марош спуштао со у Доњу Земљу из својих рудника у Ердељу, а Ајтоњ је у својој неизмерној бахатости и гордости „оцаринио“ ову со за своје потребе. Његов начин живота, непослушност, самовоља и претерано поверење у самога себе пред краљем је на крају довела до тога да је краљ Иштван одлучио да по узору на друге европске краљеве преузме сасмостално упрваљање над јужним деловима земље, а све у циљу преузетог хришћанства и уклапања у тадашње европске обичаје осталих европских народа. Прикупио је војску, на чело војске је поставио једног од својих првака Чанада и чекао је моменат за обрачун са Ајтоњом. Чанад је веома опрезно приступио Ајтоњовој територији јер је његова војска имала своје шпијуне и стално су пратили краљев двор како би избегли свако изненађење. Ипак Чанад успева да се пребаци преко реке Тисе и у Банату се сукобио са Ајтоњовом војском. По легенди која је за нас овековечила ову битку се каже да је битка започела уз велику вику и буку и да је потрајала до подне, са наизменичним успесима. На крају се ипак чинило да ће Ајтоњова војска победити па је Чанадова војска почела да бежи и склонила се у реону данашњег Новог Кнежевца у шуме и жбунове плавног подручја Тисе. Чинило се тада да ће краљ Иштван и његов војсковођа Чанад доживети пораз, а да Ајтоњ може да почне са слављем због победе над краљем и хришћанством. Пошто је прошло поподне, Чанад се сместио код једног острва у плавном подручју Тисе, којег ће касније назвати Оросламош. Хтео је тамо да преноћи и да сутрадан настави битку. За то време његови људи су окупљали краљеве војнике који су се били раштркали по читавом крају. Чанад током ноћи није ни ока склопио јер је тачно видео колики је улог по питању будућности Мађарске државе. Почео је да се моли Светом Ђорђу, хришћанском мученику да му помогне у борби против безбожника Ајтоња и подари му победу. Током молитве се уморио и заспао је. Уснуо је сан пре којег је се зарекао да ако му светац подари победу над Ајтоњем да ће му ту на овоме месту подићи манастир. У сну му се појавио један лав ( oroszlán – на мађарском, чита се орослан на српском- примедба преводиоца) који му се обратио речима: – Човече, зашто спаваш? Устај одмах, дуни у трубе и започни бој јер ћеш победити своје непријатеље!
Под утиском овог сна Чанад се пробудио и осетио је да му се снага умножила од ове визије. Одмах је викнуо војсци која се током ноћи окупила код тог острва и испричао им је читав догађај, како се молио светцу, шта је обећао у случају победе, а на крају им је испричао и свој сан, како је у њему видео лава који му се обратио на људском гласу и шта му је рекао. Након његових речи војници су одмах заподенули битку са Ајтоњовом војском која се била улогорила око овог острва и у дугој и крвавој битци победила. И сам Ајтоњ је погинуо у овој битци, а његову главу је Чанад послао краљу ко доказ да је битку добио. Након битке Чанад је сахранио мртве, па је потражио место где је провео ноћ и где му се у сну појавио лав. Како је и обећао то место је назвао Оросламош (од мађарске речи за лава oroszlán, па би у буквалном преводу име места гласило Лавово) и Мађари га тако зову и до дана данашњег. На брду је подигао манастир који је тамо стајао столећима, све до турских времена када су га Турци порушили, а преживели монаси га напустили. Данас му се ни трагови не виде, једино су темеље открили археолози. Након те битке краљ је тај део од Марошвара (марошка утврда, vár је на мађарском утврда, замак) преименовао у Чанадвар, а подручје којим је дотле располагао Ајтоњ је назвао Чанадском вармеђом. Тај назив је опстао до данашњих дана и користи се у мађарском језику. На жалост ова легенде већ није позната локалном становништву, не сећају је се. Опстала је захваљујући једном средњевековном запису, путем које је упознајемо са млађим генерацијама.