Када је избио рат четрнаесте сакупили су људе и из нашега села. Један део су однели у Србију на Цер, а други део у Галицију. Када се рат завршио, вратише се они, преживели наравно, и наравно свако је са собом донео и по неки доживљај. Једно вече су сели и започели причу. Каже један: – Па, тако ми свега, једва су се спасли. Срећа да је Дунав био залеђен, па тако када су се спустили са србијанских планина могли су да претрче преко леда, а са ове стране је већ жито било велико, па су утрчали међу жито па га непријатељ тако није ухватио.
Каже други: – Па, тамо у Србији за време нашег лутања видео сам толику главу купуса да је испод једног њеног листа могла да се сакрије од кише читава чета војника.
На то каже Плешко Јанчика: – Није то ништа! Када сам ја био у Галицији видео сам тако велики котао да док су га ковачи правили да онај што је лупао једну страну котла није чуо оног другог на другом крају.
Каже онај што је видео онај купус: – Та `ајде, иди, бегај. Шта ће толики котао? Каже му на то Плешко Јанчика: – Па у нечему су морали да скувају онај твој толики купус!
(Скупио Лечеи Антал)