(Од Савојског је настало Шавања што на мађарском значи кисели)
Давно је то било.Десило се тамо под Сентом. Па тако када је Турчин био овде па се није могло живети од њега, само је исисавао крв народу, тукао га, ако не би било по њиховом. Када је Мађарима дојадило да ови ружни псећоухи овде пљачкају, скупише се да их искорене све до једнога. Био је један јако познат витез, звали су га „Кисели“ Јене, који није пуно причао, него је делао. Тако причају да је ту код Сенте дотерао хусаре у Тису да туку турску војску. Мађарски хусари су били јако лепо обучени, али нису могли да гледају на униформу, нису могли да је очувају, јер им је „Кисели“ Јене наредио да угазе у Тису и убијају Турке, како знају и умеју. На сред Тисе су се срели мађарска и турска војска. Чак је и турски султан био са њима, али ни то им није вредело јер су Мађари били јачи. „Кисели“ Јене им је наређивао веома строго шта треба да се ради. Река се није могла препознати јер је променула боју од силне крви. Неког су Мађари мачем убили а неког су удавили у реку, толико је било мртвих као звезда на небу. Тиса је носила са собом само крв, док су тела тонула на дно и гомилала се. Напослетку их је толико било на гомили да су изашла из воде. Једно велико острво је настало од мртвих тела. Остали су тамо заувек, нису требала чак ни прицама и рибама, одмах су постали земља, а од земље острво. Годинама потом за сваког од њих израсло је по дрво, али су чак и она била гадна, повијена, пуна чворова са кривим гранама. Људи су их избегавали јер су били одбојна и сабласна. „Кисели“ Јене је остао жив, а његово име Сенћани и данас помињу.“ ( Хорват Ержебет, рођена 1887. године, њен текст је забележио Матијевич Лајош у Суботици 1968. године).