БАТИНА(Кишкесег): Црвена Марта – Црвени Март (Вереш Марта – Верешмарт)

У БАТИНИ ИЗНАД КАМЕНОЛОМА стајала је једна тврђава. Народ га је звао девојачки замак јер је у њему живела једна бабадевојка коју су по пламеној риђој коси  звали Црвена (Риђа) Марта. Њени су били виногради на барањским бреговима и узвишењима, њена је била и скела преко Дунава (некада су за прелазак преко моста или пута, скеле плаћали порез земљопоседнику). Црвена Марта је путницима који су желели да пређу у Бачку или одатле назад, наплаћивала прелазак по један златник. Ко није знао или могао да плати прелаз, њега би задржала код себе да јој две недеље окопава грожђе. Једном када је краљ Маћаш (Матија Корвин) прерушивши се у сељачку одећу желео да пређе на другу страну, скелари га нису хтели превести све док не плати златни дукат.  – Није правично! – узвикнуо је Мађаш- Цену једног телета да платим за прелаз? Чула је то Црвена Марта и ошинула је Маћаша преко леђа корбачем. – Научићу ја тебе правди! –рекла је господарица – У виноград са њим!  Ухватише га хајдуци и отпратише у виноград. Ту су му дали мотику у руке и наредили да окопава. Један младић је већ тамо радио. – А ти братићу, куда си кренуо? – распитивао се Маћаш. – Ишао бих код мајке, јако је болесна – жалио се момак -, али прво морам да одслужим цену преласка преко реке. Маћаш се сажалио над њим. Отишао је пар корака испред њега и правећи се да копа бацио је златник на земљу. –Не вичи! – упозорио га је Маћаш -, јер ће ти га узети, него се пожури на скелу! Чувши то, младић се укопао и рече: – Где има једног дуката, ту ће бити и другог! Него хајде да копамо па да и теби нађемо једног! Није било друге, Маћаш је бацио још један златник у младићев ред, који га је и пронашао. – Брате мој и теби сам нашао један! – шапнуо му је младић. Сутрадан су прешли Дунав. Тамо је Маћаш открио младићу са ким је радио у виноградима. Дао му је нешто пара и за пут. Чим је стигао у Будим послао је гласника са печатираним писмом право у Батину.  У писму је стајало: „ Сурова Црвена Марта! Одмах дођи у Будим! Ако не можеш да дођеш, а ти пошаљи писмо! Скини кожу са својих леђа, велику као моје писмо и на њему напиши све своје суровости! Кожу своју одмах пошаљи са мојим гласником!“ Црвена Марта је већ знала колико је сати. Одмах је упрегнула коње у златну кочију и са најстрмијег дела обале улетела је у Дунав. Трећег дана вода је избацила Црвену Марту и златну кочију на обалу код једног сеоцета. Рибари су је извукли, па су и жену и кочију закопали у планину. Мало село су по њој, Црвеној Марти (Вереш Марта) назвали  Црвени Март (Верешмарт).