У Буковини за време хладних зимских ноћи често се дешавало да ноћни мир запара урлик вукова који су неретко нападали домаће животиње, односили их и проређивали њихов број. Када су се Секељи населили у Подунавље поред кривине реке још дуго су их чули у својим сновима. То је брзо изгубило на својој актуелности јер су мочварна подручја исушивана па су златни шакали, којих је било у великом броју, изгубили своја станишта те су се померили јужније преко залеђеног Дунава у Србију, где су могли да се склоне у густе и сигурне шуме, међу планине.
Међутим, још дуго су децу плашили са њима. Говорили би има да ће их однети шакал ако не буду слушали. Десило се једном да су се старци који су живели на ободу села пробудили и видели да је зима оживела. Кроз стаклено окно се видело дивље ковртање снега, а са времена на време би се зачуло некакво застрашујуће и дивље, отегнуто завијање, арлукање. То је заправо био звук ветра који се свом силином спуштао низ стари и оштећени оџак каљаве пећи, али су старци већ били поприлично наглуви па су они то чули као завијање.
Прво је Балбина подигла главу и проговорила:
- Јанош, чујеш ли ти ово? Јел` чујеш? Шта то завија толико? – и дотле је убадала палцем у ребра свог мужа који је хркао у кревету, док јој он онако бунован и у полусну није одговорио.
- Па шта би било, сигурно златни шакал….
Балбина се над овим замисли и још више скупи у кревету.
- Јанош, Јанош, па како је то могуће када су још пре три године исекли све тршчанике скроз до Бурката! Где да буде шакала тамо где ни нема тршчака?
- Како, како? – рече Јанош зевајући – па сигурно тако што му недостаје тршчак па зато завија….