Секеље из Буковине су 1883. године населиле тадашње власти на своја данашња огњишта: Хертелендифалва (данас Војловица), Секељкеве (данас Скореновац), Шандоређхаза (данас Иваново). Реформисти су се под руководством реформистичког свештеника Томка Кароља населили у Војловицу поред Панчева, док су се Секељи католици из Андрашфалве, Хадикфалве, Иштеншегитш, Јожеф-фалва населили у Скореновац и Иваново. Покољ код Мадефалве и бежање у Молдавију је код ових људи остао дубоко урезан у колективну свест. По њима је и израз „чанго“ Мађари тада настао јер су мршаве кравице које су вукле мала кола бежећих Секеља имале прапорце око врата које су звониле ( на мађарском csengő (ченго) –звоно, прапорак). Не воле овај назив јер се држе за секељске Мађаре. 1764. године су из Доњег Чика побегли и сакрили се у Молдавију поред река Тартош, Тазло и Бестерце. До великог бежања је дошло због тога што је Марија Терезија 1763. године одредила присилну мобилизацију мушког, радно способног становништа .Представници Секеља су 7. јануара 1764. године хтели да попричају са представницима војске у комисији за мобилизацију. Уместо тога дошло је до крвопролића и правог покоља од стране царичиних војника у Мадефалви. Након тога су се масовно преселили у Молдавију где су добили пореске олакшице и земљу. 1774. године аустријанци су окупирали Буковину и у напуштена села су населили Секеље из Молдавије. Породице које би се ту населиле добиле би 18 јутара земље и пашњака и помоћ за изградњу куће, 1786. године 72 мађарске породице , 2136 глава је живело у Буковини. На жалост судбина им није била наклоњена јер су за неколико година морали да кулуче, плаћају порез и данак у роби околним феудалцима. Бездушно су их искориштавали, пуно су патили од сиромаштине и од вирусних болести 19. века. Упркос томе нису заборавили своју домовину ни након једно и пол људског века, са носталгијом су о њој причали и најмлађи. 2003. године за 120 годишњицу њиховог насељавања неки од њих су се одлучили за бициклистичку туру како би испричали осталима шта се догодило са вољеном домовином за ових неколико столећа. 1882. године покренут је национални програм за поновно насељавање ових људи у домовину тј. матичну државу. За нову домовину одређена им је територија кривине Доњег Дунава, а за задатак сушење мочвара и грађење брана. Основали су чак и комисију за спровођење овог програма а виђенији интелектуалци и политичари су прихватили учешће у њој. Између осталих и Јокаи Мор и Бенедек Елек. На Ускрс 1883. годин су почели са регрутацијом Секеља. Прве група је кренула 11. маја, а друга након жетве, возом и бродом. Дакле мађарска влада је у осамдесетим годинама 19. века желела да Секеље из Буковине врати у домовину. Циљ је био да им се помогне због сиромашних околности у којима су живели, али и да им се омогући да остану Мађари. У том погледу, њихово насељавање у Јужни Банат је било половично решење. Тадашње најпознатије новине Јужне Мађарске, које су излазиле у Сомбору и звале се Бачка, су детаљно пренеле вести о насељавању Секеља. У монографији која је обрађивала историју тадашње вармеђе смо могли прочитати и информацију да насељавање Секеља нису планирали само у Јужни Банат него и у Средњу Бачку, на територију данашње Телечке. Овде су на крају населили Мађаре из слива Тамиша, пре свега из Сајана, док су Секељи из Буковине стигли поред Доњег Дунава. О евентуалним плановима за насељавање Секеља у Средњу Бачку они нису ништа знали. Деда и баба Сеч Болдижара су се пријавил за Јужни Банат. Насељавање им није донело оно чему су се надали. У новој домовини су поново глаовали, у Буковини су барем на пет „фача“ земље могли толкио плавог кромпира да узгаје да нису гладовали. А поред Дунава су све до прекретнице у следећи век стално страховали од тога да ће излити река те да ће их вода потопити. Најгоре су прошли становници најјужнијег мађарског насеља Секељкеве (Скореновац). Са насељеницима у Хертелендифалву (Војловицу) реформатске вероисповести су дошли реформатски духовници који су својим ауторитетом код власти успели барем то да издејствују да добију земљиште бољег квалитета. Судбина им се додатно погоршала након Првог светског рата због дискриминационе земљишне политике нових српских власти. Секељима је било забрањено да купују земљиште бољег квалитета из околних села, додуше нису ни били у могућности да их купе, јер су већином били најамници или слуге. Поред тога, прва генерација досељеника је морала и да научи нови начин земљорадње. Десет хектара државне земље су брзо поделили међу собом јер су породице биле велике. На пример у породици Сеч Болдижара било их је тринаесторо. Секељи се у новој домовини нису нашли међу Мађарима. Живели су у непосредној близини великих српских и немачких насеља са дугом традицијом. Само код овдашњих газди су могли да буду најамници, код других не. Но, након 1918. године могли су да се запосле и у Источној Србији. Мађари из Јужног Баната се тако сећају да су тамо само они ишли у најамнике. Пример Сеч Болдижара нам сведочи да су се ови насељеници и овде снашли некако, док су се други одселили даље. За време Другог светског рата овај део Баната је потпао под Немачку власт, па се дискриминација по етничкој припадности наставила. Након 1945. године и настанак друге Југославије, које је имала толерантнији приступ према народима и народностима је донекла утицала на то да се њихов материјални статус поправи. Ипак, није свима међу њима обезбедила материјални опстанак па су многи, нарочито млађе генерације, шездесетих година 20. века кренуле пут Немачке, Француске, Шведске. А многи су се преселили и у Суботицу или у друга мађарска места у Северној Бачкој. Школе на мађарском језику данас само у Скореновцу има. Војловица је постала предграђе Панчева, док је у Иванову једва остало Мађара. Дакле, насељавање од пре 110 година није донело испуњење ниједног од зацртаних циљева. Додуше Секељи из Буковине нису постали Румуни, него су се утопили у Србе. О њиховој народној култури, животу, духовном и материјалном животу настало је неколико збирки. Подаци о историји три секељска насеља у Доњем Дунаву- Војловице, Иванова, Скореновца- познати су етнографима и налазе се у стручној литератури. Дијалекатске и језичке особености су забележили Пенавин Олга и Матијевич Лајош у свом Речнику, односно Атласу дијалеката. У збирци народних песама југословенских Мађара њихове народне песме су постале општенародно благо.
- О овоме је поводом Шереш Јожефа писао Фојгт Вилмош: „ Ако и нису постали људи вичну перу, то им је боља била усмена меморија, спремност репродукције након усменог предања.“ Нађ Илона је из примера Јожа Миклоша закључила да је приповедач због свог потонућа у пасивизам ради свог, а касније и ради забављања осталих, напамет научио текстове разних прича. Некада рутинирани приповедач је на тај начин забављао самог себе, као да је чекао на то да ће једног дана неко поново бити радознао на то што зна. VOIGT. 1999.6. NAGY 1999.694.
- Назив чанго је у мађарском, али и у не мађарским говорима добио негативно пејоративно значење. Мађари у Бачкој су оне Мађаре који су се преселили у Бачку погрдно називали чанго, а деведестих година су већину овдашњих Мађара, када би их овдашњи Срби хтели јако увредити , називали погрдним именом чангоши.
- 1970. BOTKA-MATIJEVICS-PENAVIN, 1998. ÚJVÁRY, BARTHA
- 1978. PENAVIN-MATIJEVICS, 1980. PENAVIN-MATIJEVICS,
- 1984. KISS-BODOR