У оно време када су насељени Секељи живели у Ђурђеву и када су завршили насип код седме лагуне у кривини Доњег Дунава који их је требао заштити од изливања реке на њихове оранице, народ се умирио. Међутим тек што су обрадили њиве и тек што су почеле да се зелене прве саднице биљака, Дунав се поново излио и однео им засаде и по ко зна који пут наново саграђене колибице. Колико – толико одомаћени Секељи постадоше бескућници који су тада запрегама, таљигама, колицима или гацајући у води до појаса у кориту спашавали породице и ствари од водене стихије. Када су се напокон попели на узвишење видели су да их је Бог поново казнио јер је цело подручје било као водено огледало. То их је јако растужило. Ипак након неколико дана вода се повукла, а трагови великог пустошења су могли да се виде тек у виду рупа на кукурузним пољима које су направили вирови. Тада се у пелену нашло и нешто меда јер су у тим рупама остале велике рибе, шта више велики сомови. Рибе су се праћакале и немоћно бацале по површини , а народ их је са грабљама, вилама, кључем за сламу, мотикама или било којом алатком која би им се нашла под руком вадила и стављала на запреге. Један део су посолили, димили и оставили за касније, а други део су још свеже носили на пијацу у Ковин и Панчево и тамо продавали. Многочлане породице, а нарочито деца, која су увек тражила рибу на трпези, сада су правили даноноћне рибље трпезе. Тада се десило да је државна ризница одобрила грађење нових насеља на вишљим деловима даље од Дунава, како се овакве ситуације не би поновиле. Тако су почели да граде Скореновац, како су тада говорили „ да опстану за будућност“ .
*Ћурђево, код кривине Доњег Дунава, насеље подигнуто на плавном подручју реке, некада најјужније мађарско насеље, које је нестало након неколико узастопних изливања Дунава. Годину дана пре уништења звали су га и Радаифалва (Радаиево село- прим. преводиоца). Наследник овог села је данашњи Скореновац.