Живела су у Бечеју два млинара. Један је био Мађар, други је био Србин. Они се нису подносили јер два млинара не могу да мељу у једном млину. Један млин је певао: „У Бечеју један млинар има, а и тај је Мађар“. Други млин је певао: „У Бечеју један млинар има, а и тај је Србин“. Десило се једном да је Турчин ишао ка Бечеју. Сви су склонили своје злато, а и сами се сакрили. Два млинара су сасвим случајно своје златнике сакрили у шупљину истог дрвета. Када је млинар Мађар тамо ставио своје златнике, видео је другу кесу, али их није дирао већ је помислио, ето има још паметних људи који знају где треба сакрити злато. Када су Турци отишли, вратише се млинари по златнике. Десило се да су исто време стигли код врбе у чије стабло су сакрили паре. Прво је млинар Мађар извадио своју кесу са златом, па после и млинар Србин.
-Па ти побратиме, ниси дирао моју кесу са златом? – упита млинар Мађар.
– А ни ти ниси дирао моју кесу са златницима? – упита млинар Србин.
Па се тада пољубише и постадоше нераздвојни пријатељи. Сада су већ млинови у Бечеју певали: „Један млин је у Бечеју“…… „ Један млин је у Бечеју“ ……..