Пре неколико векова Итебеј (Мађарски Итебеј или како га данас зову Нови Итебеј) је био окружен мочварама, барама. Као неко острво међу њима издизало се насеље. Огромно водено подручје је износило неколико стотина хектара. Границе су му биле негде од данашње Жомбоље, Банатског Двора, Међе и испод Житишта. Из ових старих времена остала је једана прича коју су мештани причали још причали у тридесетим годинама 20. века, а коју је записао један локални историчар, сакупљач народних умотворина.
У стара времена пут који је водио у Итебеј није био безопасан. Нарочито за оне који су ишли кочијама а нису познавали мочварне путеве. Кривина пута која је водила према Чуји је делимично била под водом јер је пут био доста ниско испод нивоа околних вода, па је знао да буде незгодан за саобраћај. Један трговац који није познавао пут је баш туда терао пуна кола димљене сланине. Кола су у кривини улетела у воду и потонула су у мочвару са путницима и теретом заједно. Пошто је било лето, сунце је отопило сланину па је маст пливала на површини воде. По предању то место где је трговац потонуо у мочвару се због тога од тог времена зове Масна бара.