Причају стари, који су још од својих старих, а они опет од својих старих чули за догађај о којем се треба причати и сећати. Јер није реч о било коме него о правичном краљу Маћашу (Хуњади Маћаш или Матија Корвин). Једном се десило да је у Хетин стигла велика група коњаника. То баш и није било необично, јер се у то време дешавало да у пролазу ка Темишвару велике групе људи застану у селу. Међутим ова помпезна група коњаника се по свему издвајала од осталих. На питање знатижељника коњаници су одговарали да су пратња краља Маћаша и да иду за Темишвар, али да прво желе да посете чувени вашар у Жомбољи. Колона коњаника је стала код чарде ради одмора, а краљ Маћаш је позивао своје војнике, оне старије ветеране који су некада служили у његовој црној гарди. Успут би краљ знатижељницима, нарочито деци, дао у руке по златник и послао би их кући. Када су војници ветерани дошли код њега, он их је угостио. Приредио је гозбу и послужио је вино, па је поразговарао са њима о старим временима и биткама које су водили. О оним биткама у којима су били заједно. На крају им краљ рече да ће на путу ка Темишвару направити мали излет, јер када су већ овде не могу а да не оду да погледају чувени вашар у Жомбољи. На то му један ветеран рече: Немојте ићи онамо пресветли краљу! Јако је опасно! У успутним шумама је пуно пљачкаша, бећара и разбојника!
На то му краљ одговори да се он не боји, те да ће им он показати свога Бога, само да му се укаже прилика. Потом је одмах наредио да му доведу три јака хетинска момка и запрегу са коњем. У зору да буду овде код њега. Један момак, који је знао пут је постао кочијаш, а Маћаш се са она друга два момка пресвукао у исхабану одећу, па су сели позади на кола. Кочију је пратио један његов војник који је обукао његово краљевско одело. Дакле у зору је екипа била на окупу, баш онако како је Маћаш наредио. Кочијаш је добио пиштаљку како би у њу дунуо аки би их напали, а у средишњи део кочије су сакрили неколико оштрих мачева. Целу екипу су из прикрајка пратили краљеви коњаници. Таман је свитало када је кочија са путницима и коњаником који је обукао Маћашево одело, комотно ишла ка северу у правцу Жомбоље. Како су напредовали обалама Старог Бегеја прво су прешли преко мање шуме, па су наставили свој пут кроз неку другу шуму. Одједном су се коњи усплахирили, а испред њих су се нашла три опасна коњаника који су опколили кочију. Они су поздравили путнике и рекоше им:
-Који сте? Куда овако раном зором? Зар се не бојите разбојника? Тада су већ три разбојника, јер су то били, већ сасвим опколили кочију, ухвативши коње за жвале. –Види, види! Па има ту и неки господичић! Изврћи џепове, да видимо шта имаш! – рече један од бећара. На то рече краљ Маћаш: – Ми смо сиромашне слуге! На то му одговори разбојник: – Они који иду на вашар у Жомбољи не могу бити сиромашни!
Војник који је био обучен у Маћашево одело им даде два златника које је имао код себе, џаба су их претресли разбојници, ништа друго нису нашли код њих. На то, један од разбојника је убо једног од хетињских момака. Кочијаш је дунуо у пиштаљку и у истом моменту се појавише војници из пратње и ухватише три разбојника. Бећари стадоше молити за своје животе, али краљ није имао милости према њима.
-Двој обесите на дрво главом према доле а једног пустите да однесе вест другима да овако пролазе они који пљачкају сиромахе који иду на вашар.
Два бећара су одмах и обесили на највише дрво. Висили су тамо док их банатски ветар није исушио, вране појеле очи, а кости им се распале и пале на земљу да их покрије шумска маховина. Тамо где се све то десило од времена околни Мађари зову Бећарски друм.