Чика Јанош је зими након што би средио штало одлазио до села. Час до кума, час до комшије где су мало-мало диванили. Каже једном тека Мара: – Стари, јави ми ако вечерас будеш ишао до села, хтела бих и ја да идем. – Добро – рече чика Јанош. Када довече заврши шталу, провири у кућу и рече: -Маро, узми дете и `ајмо. – Куда? – Видећеш – рече јој. Мара замота дете у велико одело, узме га на руку јер је тако лепо лежало на руци и крену за чика Јаношем. Ишли су доле. Стигли су до једног кума, Јанош није свраћао, одоше даље. – Па – рече тетка Мара – сигурно је отишао код другог кума. И тамо је прошао чика Јанош, али није свраћао. Па,каже себи Мара, тамо ниже је рођак, сигурно је тамо. Али чика Јанош ни тамо није свраћао. Сети се да је тамо на крају села још један кум код кога су већ давно били па је сигурно тамо отишао. Само што чика Јанош прође и ту кућу и не сврати. Онда стигоше до краја села где Јанош скрене на раскрсници, оде до словачког пута и тамо се окрете нагоре. Тада је већ Мара знала куда су кренули. Чика Јанош се по словачком путу попео на крај села, тамо се окрете на мађарски пут и одатле, кући. А тетка Мара је ишла зањим са дететом на руци јер га чика Јанош није узео код себе. Када су стигли у капију, пита је чика Јанош: – Но, јеси се нашетала? –Јесам, – рече тека Мара. Више се није спремала да иде до села.
(Скупио Лечеи Антал)