Па, било је то давно. И ја сам то од деде чуо, а он опет од свог деде. Био је ту неки земљопоседник још у време краља Матије Корвина (краља Маћаша). Кренуо он једаред негде са хинтовом (кочијом), те сустигоше неког човека који је ишао пуетем пешке. Хинтов је био поширок, а пут узан. Онако прашњави летњи пут. Види кочијаш да ће тешко проћи путем од пешака па му гласно довикну: – Хеј ти, помери се дедер јер ево носим чоканског господина па не може да му прође кочија. Али пешак, који је био сав у ритама, никако није хтео да се помери украј и да пропусти кочију. Каже кочијашу на то земљопоседник, ошини га бичем међу плећке када је већ тако поносан момак па неће да се склони. Шта да ради кочијаш, наређење је наређење, добрано га распали са бичем. Момак паде у јарак поред пута, а кочија настави даље, као да се ништа није десило. Брзо су то и заборавили, кад не лези враже, једног дана стиже писмо чоканском земљопоседнику из Будима, од краља Матије Корвина. Тад се испоставило ко је био заправо тај момак у ритама. Нико други до Матија Корвин који се пресвукао у сиротињско одело и пешке кренуо по краљевству да види како му живе поданици. Краљ му је у писму поручио да по казни што тако поступа са сиротињом или да одмах дође код њега у Будим или да му пошаље фунту меса са његове бутине. Прочитавши писмо, земљопоседник се толико уплашио да је отишао у свој врт и убио се. Садашњи парк је био његов врт, тамо је умро. И данас је тамо његова надгробна плоча у ограђеном делу, као споменик на место где се убио из страха од краља.