*на српском Владислав или Ладислав
Заробљеници прошлости
Мисли о проблематици очувања два средњовековна грађевинска спомен комплекса
ТВРЂАВА ВИТЕЗОВА КОЊАНИКА
Рушевине краљевског и бискупског замка, како је то својевремено Калапиш Золтан, врсни и привржени изучавалац нашег у земљу потонулог грађевинског културног наслеђа својевремено записао, се издижу у завидне висине, пркосећи зубу времена и људској равнодушноти, сведочећи тако о неким лепшим и славнијим временима наше историје. О настанку замка нам је остало мало поузданих извора. Не може се повезати са неким конкретним документом нити са неким конкретним датумом. Постоје одређене теорије о његовом настанку, као на пример она римска, да су је подигли као противтежу за чување чувеног лимеса тј. границе царства, која се простирала дуж десне обале Дунава, те да је на неки чудесан начин преживела распад државе и опстала све до средњег века. Или друга теорија по којој је за време Авара овде постојало утврђено насеље од земље (7—10 в.) тзв. ХРИНГ како их у називају у франачким хроникама. Има и таквих који сматрају да је ту било некадашње привремено седиште византисјког мисионара словенског порекла Методија око 870. године. Било како било, од доласка на престо мађарског краља Светог Иштвана (Стефана) ово утврђењ постаје центар мађарске жупаније Бач. Сам назив је старотурског порекла и означава племенског старешину. Насеље (јер се тада још није могло говорити о замку) је почело да се убрзано развија након раскола у цркви (око 1053 године), тачније од 1089. године када је краљ Ласло (Владислав), пребацио грчку (православну) бискупију из Срема у Бач, ујединивши је тако са латинском (католичком) бискупијом. Ово је из угла црквено-верске политике био до данас неразјашњен потез, пошто се може тумачити на различите начине. Други поуздани податак о замку у Бачу се везује за 1158. годину када је краљ Геза II ту провео ускршње празнике. У то време је био обичај да краљ са времена на време напусти престоницу са читавим двором и проведе неко време у унутрашњости одакле је управљао земљом, а све то на терет домаћина. Заправо, то је био перфидан начин за ефикасно скупљање пореза, прилагођен духу тог времена.
Данашња тврђава чије рушевине се налазе у релативно прихватљивом стању, су највероватније саградили владари мађарске државе из редова анжујске династије, негде око средишње трећине 16. века. Највероватније да је по налогу краља Карла Роберта 1338. године уз надзор француских инжињера започета градња замка на некој врсти речног полуострва, полукружном узвишењу, око којег је текла Мостонга, тада река са великим водостајем. Претпоставља се да је замак завршен негде око 1342. године након ступања на престо краља Луја Великог. Типична зграда француског градитељског стила је четвороспратна кула која је служила за становање господару замка и његове породице и уједно је представљао део који се могао најдуже бранити од нападача. Овај торањ, као и двориште замка је окруживао масиван одбрамбени зид од црвених цигаља које су биле испечене на лицу места. У оригиналу овај зид је био ојачан са осам стражарница, од који су данас остале само четири у видљивом облику. У замак се могло ући преко покретног моста који би се по потреби подизао или спуштао. Све ове одбрамбене положаје је обезбеђивао троредни шанац на око километар од самог замка. Ако се може веровати једном ратном извештају из тог периода, ту је могло да се смести 4-5000 хиљада војника. У самом замку је за стално била смештена стража од 600-700 војника.
Замак је поред савременог војног значаја веома брзо добио и на економском, трговачком, културном значају јер је постао ренесансни центар целе Бач-Бодрог Жупаније, првенствено због његових имућних и способних становника, вештих господара замка. Међу њима се на првом месту мора споменути бискуп Варади Петер који се једно време налазио на двору краља Хуњади Маћаша (Матија Корвин) у Буди и важио је за његовог тајног саветодавца и дипломату. Све док није пао у немилост краља па је прогнан у Бач. Као неко ко је имао велико знање о стварима овога света, био је свестан све ближе и веће опасности од османлија. Да би се заштитио од потенцијалног турског напада ојачао је зидине замка и по његовом наређењу је ископан један канал до Дунава из којег су освежили и допунили ниво воде у воденим шанчевима Бача. Поред тога Варади је на преласку из 15.в. у 16. в. купио доста верских реликвија из Италије. У његово време је Бач доживео свој зенит. Краљ Маћаш и краљ Уласло су боравили међу зидинама замка. Поред краљевских посета овде је због све веће опасности од најезде Турака у два наврата сазвана тзв. „оружана скупштина“. Краљ Уласло II је 1500. године ту држао смотру над 12000 војника, а 1519. године краљ Лајош II је ту настојао да убеди своје племиће и великопоседнике. На жалост без успеха, иако је битка код Мохача већ увелико била на помолу. Вероватно да је хир судбине удесио тако да је последњи господар Бача био бискуп Томори Пал кога је Сулејман II (Величанствени) победио код Мохача и погубио га тако што му је одрубио главу, да би при повратку из Будима септембра 1526. године освојио и потпуно опљачкао некада богати и цветајући замак витезова коњаника.
Међутим судбина Бача се тиме није запечатила. Након одласка турских војника замак су запосели војници каснијег мађарског краља Јаноша Сапољаија, који су санирали повреде на зидовима. Замак је заједно са насељем тек негде око 1541-1543 године пао у руке османлија када је читава Бачка потпала под управу истанбулске Порте која ју је распоредила у Сегедински санџак као Бачку нахију, и која се простирала све до Новог Сада. Окупација од стране Турака је трајала 150 година, све до истеривања Турака из Будима 1686. године, када су највероватније коњаници подунавског капетана Кохари Иштвана ослободили Суботицу и Бач. Тада је замак преузела аустријска војска и поставила сталну стражу у Бач.
Свега два столећа после тога је требало за коначно пустошење и пропаст замка. За време ослободилачке борбе мађарског поглавара Ракоција 1704. године, сам Ракоци је са својим војницима заузео замак, али га није задржао јер су српски граничари из потиског дела шајкашке области остали на страни Аустрије.Тада је Ракоци започео свој осветнички поход и поново је освојио тврђаву у Бачу, а пошто није хтео да је препусти аустријској војсци, једноставно ју је запалио. Овај поход је био крвавији него што је то било планирано, што је и сам Ракоци признао вративши се у Сегедин. Овај поход је на дуже време пореметио односе међу два народа, Мађара и Срба, што можда траје и до данашњих дана. Аустријанци су понешто поправили на изгорелој тврђави, али су већ следеће године на лето војници мађарског генерала Вак (слепог) Боћана опет били под зидинама града. Не остављајући ништа случају, аустријска војска је тада бачку тврђаву ( заједно са бечејском тврђавом) ставила на списак војних објеката за отпис, те наредила аустријском капетану Флуку да тврђаву дигне у ваздух. Од тог момента, некада цветајући и блистајући центар витезова коњаника је постао плен локалног становништва, које је скоро пола столећа развлачио грађевински материјал рушевина за своје потребе.