У јужним крајевима Угарске, данашње Војводине, у степским пустарама Баната, на 10 километара од леве стране реке Тисе, на средишњем делу тругла насеља Нови Бечеј – Беодра – Торда, код потокчића Винце, на једном помало издигнутом брежуљку, код сусрета линија Светог Ђорђа, удаљено од насеља стоји руинирана пустињска црква, као сироче, само, напуштено, без власника, говорећи случајним пролазницима, луталицама о слави и величини давно прошлих времена.
Окрњени торањ, урушени зидови се виде надалеко по равници, његови огромни габарити се издвајају изнад хоризонта, чија тајновита појава пролазницима пружа поглед од којег застаје дах, а у душу и срце улива дивљење и страхопоштовање. На северном делу четвороугаоног дворишта пустињске цркве данас се само назиру темељи некадашњег манастира, док се некадашњем насељу око њега, Арачи (опидум Арача) изгубио сваки траг. Пустињска црква на себи носи ознаке романског грађевинског стила. Основни нацрт цркве је карактеристичан за бенедиктинске цркве. Зграда од цигаља је дугачка 26 метара, а широка је 15 метара и украшена је резбареним каменом пескаром. Првобитно је био без торња, са три брода, три апсиса, са куполама и базиличним распоредом. Олтар се три полукруга се простире у једној линији. Нема брод у облику крста, али је простор испред апсиса издуженији од осталих делова. Бродови из правца запада испод имају 2-2 осмоугана стуба, док је у правцу олтара одвајају два стуба, такозвани обрнути проширени грчки крстови. Споредне бродове као и главни брод је покривала унакрсна купола са ребрима направљене на основним цртежима величине цигле. Западни торањ не постоји. Највероватније се није ни саградила јер су приликом градње одступили од оригиналних планова. Северни шпицасти торањ је касније дограђен. Горњи део торња је продужени осмоугао, највиши делови са челенком торња и крстом се одронио и изгубио. Доњи део торња на источном, северном и западном делу раздваја по један дупли шпицасти прозор близанац са оквиром од цигле. У ово време када су градили шпицасти торањ, негде око 1380. године, подигли су и кичму крова главног брода. Кров је био дрвене конструкције, а покривање се вршило са безбојним црепом. Апсисе је покривао кров, који су имали мале полукружне прозорске прагове резбарене од камена. Спољашња фасада највероватније да није била кречена, али су унутрашњи зидови били урађени. Под је био покривен црвеним мрамором. Шест стубова и два зидна носећа стуба су имали главу од резбареног камена на којем је био лиснати украс. Изузетак је била глава зидног носећег стуба јужно од главног апсиса, где човечија фигура држи камен на свом рамену, као Атлас што држи небо. На јужном делу истог овог носећег зидног стуба, изнад украса од лишћа стоји мушка фигура која са дланом подбочује своје лице.
На западном главном зиду главног брода у северном и јужном ћошку куполу таванице држе камења у облику људске главе, које су највероватније одрази, портреи градитеља. У главном делу западне фасаде налази се капија забата, улаз који води у главни брод и розета изнад њега, која је са две стране била оивичена двостепенастим прутићима. То је следило другостепено раздвајање од 12 аркада којем су се по полукругу придруживале жбице. Прозор са унутрашње стране није имао посебан оквир. Скроз горе на фасади је лепо видљиво место крста, које се једно метар и по увлачи у фасаду. Крст је био највероватније од гвожђа и био је висок 2,5 метара. Споредни бродови су имали зидове висине од 2, 5 – 3 метра које су највећим делом рестаурирали 1972-76 године, исто тако и источни ред аркада, а од јужног дела аркада само аркаде повезане са источним и западним зидом. Пустињска црква у таквом стању стоји до данас, чекајући неке боље дане. На северном ћошку главног западног зида стоји камен држач у облику људске главе, док у јужном ћошку стоји један јако истрошен и испран камен држач у облику људске главе.