Некада јако давно стигло је једно писмо из Татарске, донели га поштанским запрегама. Пешти Напло (Пештански дневник) га је објавио 12. септембра 1863. године, како не би потонуо у заборав. Овако гласи његов садржај: „ Ја Барат Јанош 120-то годишњак сам га писао у Татарској, Петеш граду, уз дрхтаје моје велике душе, да се у краљевској апатинској бискупији налази велика количина новца, манастиру гвозденог неспокојства а на леђима пресвете куће налазе два торња, а између два торња у земљи се налази један камени лук, у њему 40 кила новца, 100 сребрних тацни, 100 сребрних тањира, 100 сребрних кашика и 100 сребрних ножева, виљушка. То је благо краљевске бискупије. Поред тога два сандука ткача, један сандук дворског кројача, а све то сам као човек хришћанин зато писао да толико благо не пропадне у земљи. Поново благо један сандук све злато, два сандука све грош, 62 сребрне посуде, 62 сребрна тањира, са 122 сребрне кашике заједно. Па поново крени један корак од зида торња, те ћеш се наћи на средини свега од зида торња, и тамо има од терета 40 људи новца, у једном старом гвозденом сандуку, између два резбарена камена, а то је било од 40 људи и сандук има 40 фиока, на крају сандука један јаки гвоздени ланац пуштен ка горе на чијем крају се налази један бакарни крст. Ја Керечењи Јанош који сам био слуга краљевског бискупа, када су то благо тамо закопали, али сам ја већ стар човек и никада се више нећу тамо вратити, него ти братићу мој Керечењи Јаноше ако можеш само нађи камени лук измећу два торња, што није лако пронаћи јер је јако дубоко потопљен, и врата му је тешко наћи. Преко Мароша, у Банату код Бечеја и Башаида између, по садашњем имену пустињска црква код Араче на обали црне воде.“
Под дејством овог писма из Сентеша је на јесен 1863. године дошла једна екипа Мађара код рушевина пустињске цркве код Араче да траже благо. Уз дозволу власти су ископали, преврнули цео крај. Свемогући Бог се због тог дела сентешеваца изненада и јако наљутио те је још децембра 1863 на Луциндан послао огроман оркан на пустињску цркву чији торњеви су се срушили, сакривши тако за вјек и вјекове своје благо од бездушних и похлепних људи. Писмо се може наћи на страни 117. књиге Јунг Кароља „ Путевима сећања“.