Сваке седме године би се отворила врата пустињске цркве, али требало је знати када, јер би се тада благо засјало као ватра.Онај ко би тада ушао на њена врата, тај би задобио силна блага. Била једном једна сиромашна жена која је решила да уђе у цркву јер је знала када ће се врата отворити. Сместила се у близу врата са својим двогодишњим сином и стаде чекати. Када су се отворила врата пустињске цркве она уђе кроз њих и поведе сина са собом. Како су прошли кроз њих одмах су видели сандуке пуне дуката, злата, свакојаког блага. Сво то богатство је неко тамо сакрио. Жена је брзо напунила скуте од кецеље златом и заборавивши на сина крену напоље. Мислила је врнуће се још једном па ће и њега извести. Али како је изашла из цркве и испразнила злато из кецеље, врата се затворише. Дете јој остаде унутра. После тога јој већ није требало благо, већ је само за дететом плакала и нарикала. Стално је само о њему мислила и размишљала шта ће бити са њим. Пошто је знала да се врата пустињске цркве отварају само једном у седам година, добро је запамтила време и сва тужна чекала њихово поновно отварање. Када је прошло тих седам година, жена је поново ушла кроз врата где је пронашла свога сина који је у међувремену растао и сада је то био леп дечачић од својих девет-десет година. Женина радост је била неизмерна, али није знала од чега је дете живело тих седам година, па га је питала. Дете је на то одговорило: -Деда мој је стално котрљао црвене јабуке па смо на томе живели. Жену већ није интересовао новац, нити злато, само када је пронашла своје дете и изнела га из подземља. Али је сазнала од њега да тамо живи један старац који чува благо и који му је дотурао те силне црвене јабуке.